U tekstu iz 2015. godine Kupovina predmeta od fizičkih lica koja nisu registrovana za obavljanje delatnosti pisali smo o kupovini predmeta koja su u ličoj svojini fizičkih lica i poreskom tretmanu istih, sa oslanjanjem na stav koji je zauzelo Ministarstvo finansija u mišljenju iz 2007. godine.

Ministarstvo je nedavno izdalo još jedno Mišljenje na istu temu, u kojem je potvrdilo svoj raniji stav da na sporadične otkupe predmeta lične imovine fizičkih lica, privredna društva o preduzetnici ne treba da plaćanju porez. Važno je podvući da privredni subjekti treba da budu oprezni u proceni da li se zaista radi o sporadičnoj prodaji u okviru raspolaganja sopstvenom imovinom ili o organizovanoj, neregistrovanoj kupovini i prodaji (trgovina „na crno“). Fizičko lice treba da obezbedi dokaz o vlasništvu (račun, ugovor ili izjavu). 

U nastavku prenosimo Mišljenje Ministarstva finansija br. 011-00-1344/2021-04 od 9.08.2022. godine:

„Prihodi koje fizičko lice ostvari po osnovu prodaje, od slučaja do slučaja, pojedinih predmeta svoje imovine u okviru upravljanja i raspolaganja tom imovinom, ne podležu plaćanju poreza na dohodak građana na osnovu dokaza o vlasništvu (račun, izjava
o vlasništvu, ugovor i sl.)

U vezi sa vašim zahtevom za mišljenje koji se odnosi na poreski tretman prihoda koje fizičko lice ostvari po osnovu prodaje pojedinih predmeta svoje imovine, dajemo odgovor:

Prema navodima u zahtevu, privredno društvo koje se bavi uslužnim delatnostima želi da od fizičkog lica otkupi predmete njegove imovine, koje je to fizičko lice planiralo da u sklopu budućih poslovnih investicija koristi u poslovnim objektima u kojima bi obavljalo delatnosti. Međutim, kako se ističe, s obzirom da su nastupili određeni finansijski problemi, fizičko lice nije započelo svoju poslovnu delatnost i pomenute predmete privredno društvo planira da otkupi kao predmete njegove lične imovine, uz overenu izjavu fizičkog lica kod javnog beležnika da sa stvarima koje su predmet tog pravnog posla raspolaže u okviru svoje lične imovine.

Prema odredbama čl. 1. i 2. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, br. 24/01, . . . i 118/21 – u daljem tekstu: Zakon) porez na dohodak građana plaćaju fizička lica koja ostvaruju dohodak, na prihode iz svih izvora, sem onih koji su posebno izuzeti ovim zakonom.

Prema odredbi člana 32. stav 4. Zakona, obveznikom poreza na prihode od samostalne delatnosti smatra se i svako drugo fizičko lice koje obavlja delatnost nezavisno od toga da li je ta delatnost registrovana i porez na prihode od samostalne delatnosti plaća na oporezivu dobit (preduzetnik drugo lice).

Saglasno odredbi člana 85. stav 1. tačka 10) Zakona, ostalim prihodima, u smislu ovog zakona, smatraju se i drugi prihodi koji po svojoj prirodi čine dohodak fizičkog lica, a naročito prihodi po osnovu prodaje dobara ostvarenih obavljanjem privremenih ili povremenih poslova, ako nisu oporezovani po drugom osnovu u smislu ovog zakona.

Porez na druge prihode obračunava se po stopi od 20%, koja se primenjuje na osnovicu koju čini oporezivi prihod kao razlika između bruto prihoda i normiranih troškova u visini od 20% (član 85. stav 3. i član 86. stav 1. Zakona).

Saglasno odredbama člana 99. stav 1. tačka 9) i člana 101. Zakona, kada je isplatilac prihoda pravno lice, preduzetnik ili preduzetnik paušalac, porez na ostale prihode utvrđuje se i plaća po odbitku od svakog pojedinačno ostvarenog prihoda, tako što isplatilac za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćeni prihod obračunava, obustavlja i uplaćuje porez na propisani jedinstveni uplatni račun u momentu isplate prihoda, u skladu sa propisima koji važe na dan isplate prihoda, osim ako Zakonom nije drukčije propisano.

Imajući u vidu navedeno, prihodi koje fizičko lice ostvari po osnovu prodaje, od slučaja do slučaja, pojedinih predmeta svoje imovine u okviru upravljanja i raspolaganja tom imovinom, ne podležu plaćanju poreza na dohodak građana. Prodaja „od slučaja do slučaja“ znači da fizičko lice vrši promet uz naknadu (prodaju) predmeta sopstvene imovine i da je promet sporadičnog karaktera (prodaja ad hoc), s tim da je obveznik (fizičko lice) dužan da isplatiocu prihoda podnese odgovarajuću verodostojnu dokumentaciju, odnosno dokazno sredstvo da prodaje pojedine predmete sopstvene imovine. U tom smislu kao dokazno sredstvo može se prihvatiti svaki verodostojan dokument, odnosno dokazno sredstvo iz kojeg nesporno proizlazi činjenica da se radi o predmetima sopstvene imovine (račun, izjava o vlasništvu, ugovor i sl.).

Međutim, ukoliko se radi o prihodima koje od prodaje predmeta fizičko lice ne ostvaruje „od slučaja do slučaja“ (prodaja određenih predmeta koja s obzirom na prirodu, vrstu i količinu tih predmeta ne može da se smatra raspolaganjem pojedinim predmetima lične imovine od slučaja do slučaja), već se prodajom bavi u vidu stalne aktivnosti (npr. pribavljanje, odnosno sakupljanje određenih stvari radi daljeg prometovanja) nezavisno od toga da li je registrovana kod nadležnog organa, taj prihod je predmet oporezivanja porezom na dohodak građana. Dakle, za razliku od poreskog tretmana prihoda koje fizičko lice ostvari po osnovu prodaje „od slučaja do slučaja“ pojedinih predmeta svoje imovine u okviru upravljanja i raspolaganja tom imovinom, kada fizičko lice ostvaruje prihod po osnovu prikupljanja i prodaje predmeta koji ne predstavljaju njegovu sopstvenu imovinu, već je reč o predmetima (stvari, odnosno materijal) za čije prikupljanje je uložen rad, sa stanovišta poreza na dohodak građana smatramo da tako ostvareni prihod podleže plaćanju poreza na dohodak građana kao prihod od samostalne delatnosti u smislu Zakona, odnosno kao drugi prihod saglasno članu 85. Zakona.

Ukazujemo da prema načelu fakticiteta saglasno članu 9. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02, . . . i 96/21), Poreska uprava u svakom konkretnom slučaju utvrđuje sve činjenice koje su od značaja za opredeljenje poreskog tretmana prihoda koje ostvari fizičko lice. Kao činjenice koje su od značaja za utvrđivanje poreske obaveze po osnovu navedenih prihoda, ceni se, pored ostalog, i okolnost učestalosti otkupa, količina i vrsta stvari, njihova vrednost, postojanje verodostojnih dokumenata u smislu dokaznih sredstava iz kojih nesporno proizilazi činjenica da se radi o predmetima sopstvene imovine, da li je uložen rad u prikupljanje predmeta ili su to stvari lične imovine, kao i druge relevantne činjenice u svakom konkretnom slučaju.“