Firme se sve češće odlučuju da umesto ugovora o radu, izabranim kandidatima za određeni dugoročni posao ponude da se registruju kao preduzetnici i posao obavljaju na osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji. 

Lica koja na to pristanu obično rad obavljaju u sedištu firme koja ih je angažovala, a u ovom prostoru imaju obezbeđenu opremu za rad i sva druga potrebna sredstva.

Sa rastom ovog trenda, pokrenuta su određena pitanja.

Jedno od njih je i da li firma koja ustupa besplatno svoj prostor i opremu preduzetnicima, a nalazi se u sistemu PDV-a, ima obavezu da obračuna PDV na ovaj beslatni promet.

Naime, kada obveznik PDV-a pruža dobra i usluge besplatno, ali u svrhu povećanja svojih prihoda ili smanjenja rashoda, nije dužno da obračuna PDV na ovaj promet. 

Međutim, kada se beslatno davanje vrši u neposlovne svrhe, firma je dužna da izvrši obračun PDV-a iako nenaplaćuje naknadu od korisnika dobara i usluga.

Praktično, dilema se svodi na pitanje – da li firma vrši davanje preduzetnicima u poslovne ili neposlovne svrhe.

Ministarstvo finansija potvrdilo je logičan stav da se radi o davanju u poslovne svrhe, te da firma nije dužna da obračuna PDV na ustupljeni prostor i opremu.

Tekst Mišljenja dajemo u nastavku, a ovde ga možete preuzeti u PDF formatu.

Povodom vašeg zahteva, koji je dostavljen Ministarstvu finansija 9.05.2019. godine, sa aspekta Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS”, br. 84/04, 86/04-ispravka, 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 68/14-dr. zakon, 142/14, 83/15, 108/16, 113/17 i 30/18) obaveštavamo vas sledeće:

 

U skladu sa Zakonom o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS”, br. 84/04, 86/04-ispravka, 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 68/14-dr. zakon, 142/14, 83/15, 108/16, 113/17 i 30/18 – u daljem tekstu: Zakon), kada obveznik PDV – naručilac obezbedi da u njegovom poslovnom prostoru, uz korišćenje njegove opreme, preduzetnici koje je taj obveznik PDV angažovao za poslove računarskog programiranja, obavljaju predmetne poslove bez plaćanja naknade za korišćenje tog prostora i opreme, sa aspekta Zakona smatra se da je reč o aktivnostima koje obveznik PDV vrši u poslovne svrhe, tj. u cilju smanjenja rashoda, što znači da obveznik PDV po tom osnovu nema obavezu obračunavanja i plaćanja PDV.

 

* * *

 

Odredbama člana 3. Zakona propisano je da su predmet oporezivanja PDV isporuka dobara i pružanje usluga (u daljem tekstu: promet dobara i usluga) koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti, kao i uvoz dobara u Republiku.

 

Promet usluga, u smislu ovog zakona, su svi poslovi i radnje u okviru obavljanja delatnosti koji nisu promet dobara iz člana 4. ovog zakona (član 5. stav 1. Zakona).

 

U skladu sa odredbom člana 5. stav 4. Zakona, sa prometom usluga uz naknadu izjednačava se:

 

• upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno upotreba dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika;

 

• pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši bez naknade za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno drugo pružanje usluga bez naknade u neposlovne svrhe poreskog obveznika.

 

Prema odredbi člana 5. stav 1. tačka 2) Pravilnika o utvrđivanju šta se smatra uzimanjem i upotrebom dobara, drugim prometom dobara i pružanjem usluga, bez naknade, o utvrđivanju uobičajenih količina poslovnih uzoraka, reklamnim materijalom i drugim poklonima manje vrednosti („Službeni glasnik RS”, broj 118/12 – u daljem tekstu: Pravilnik), pružanjem usluga, u smislu člana 5. stav 4. tačka 2) Zakona, smatra se pružanje usluga bez naknade koje poreski obveznik izvrši u neposlovne svrhe poreskog obveznika.

 

Pružanjem usluga iz stava 1. tačka 2) ovog člana smatra se pružanje usluga koje se ne vrši u cilju povećanja prihoda, odnosno smanjenja rashoda poreskog obveznika (stav 2. istog člana Pravilnika).